U periodu od 25. do 27. marta 2024. godine, prof. dr Natalija Perišić i asist. MA Danijela Pavlović sa Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka aktivno su učestvovale na važnim događajima koji su se odvijali u Adis Abebi, Etiopija. Ovi događaji, organizovani u okviru programa Erasmus Networks Evropske unije, bili su od izuzetnog značaja za istraživanje i promociju dijaloga o afričko-evropskim odnosima.

Kick-off meeting, održan 25. marta, označio je početak implementacije projekta pod nazivom “AfriquEurope – The European Union and Africa in a Multi Crises World”. Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka ima tu čast da bude deo ovog ambicioznog projekta, čiji je cilj istraživanje dinamik odnosa između Afrike i Evropske unije u svetlu višestrukih kriza s kojima se svet trenutno suočava. Tokom ovog događaja,  u saradnji sa koleginicama i kolegama sa drugih univerziteta, prof. dr Natalija Perišić i asist. MA Danijela Pavlović aktivno su učestvovale u diskusijama o ciljevima projekta, metodologiji istraživanja i očekivanim rezultatima.

Nastavljajući angažman, 26. i 27. marta održana je međunarodna konferencija pod nazivom „Africa-Europe Relations and AU-EU Partnership in a Multi-Crises World“. Na ovoj konferenciji, prof. dr Natalija Perišić i asist. MA Danijela Pavlović predstavile su istraživanje na temu „Navigating landscapes of identity and security in the aftermath of migration turmoil – exploring migrants’ and government perspective“. Istakle su važnost razumevanja perspektiva migranata i vlada u kontekstu savremenih izazova, što je doprinelo bogatstvu diskusije na konferenciji.

Učešće na kick-off meeting-u i međunarodnoj konferenciji u Adis Abebi predstavlja značajan korak u daljem istraživanju i promociji dijaloga o afričko-evropskim odnosima. Ovi događaji su pružili dragocenu priliku za razmenu ideja, stvaranje mreža saradnje i promociju akademskih dostignuća Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka na međunarodnom nivou.

MIGREC – Migration, Integration and Governance Research Centre Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka je u okviru programa Erasmus Networks Evropske unije dobio naučnoistraživački projekat pod nazivom “AfriquEurope – The European Union and Africa in a Multi Crises World”. Projekat je fokusiran na ustanovljavanje trans-kontinentalne istraživačke mreže u regionima Evrope i Afrike u cilju sprovođenja zajedničkih istraživanja u oblasti društvenih nauka, razmene znanja i informisanja donosioca odluka. Projekat je započeo 8. januara 2024. godine i trajaće do 6. januara 2027. godine.
Koordinator projekta je Univerzitet na Peloponezu (Grčka), a pored Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka, partneri na projektu su sledeće organizacije:
– Autonomni univerzitet iz Madrida (Španija)
– Ekonomski fakultet u Varšavi (Poljska)
– Univerzitet u Mastrihtu (Holandija)
– Univerzitet Abdelmalek Esadi (Maroko)
– Univerzitet u Tlemcenu (Alžir)
– Univerzitet Žan Pijaže (Kapo Verde)
– Univerzitet Gaston Berže (Senegal)
– Univerzitet Feliks Šaupše Bouni (Obala Slonovače)
– Univerzitet Tomas Sankara (Burkina Faso)
– Državni univerzitet Osun (Nigerija)
– Univerzitet Bua (Kamerun)
– Univerzitet u Kejp Taunu (Južnoafrička Republika)
– Univerzitet Edvardo Mondlane (Mozambik)
– Univerzitet Kavendiš (Zambija)
– Pedagoški fakultet Univerzteta Mkvava (Tanzanija)
– Međunarodni univerzitet Bujumbura (Burundi)
– Univerzitet Gulu (Uganda)
– Poslovni fakultet Univerziteta Makerere (Uganda)
– Univerzitet u Najrobiju (Kenija)
– Univerzitet u Džubi (Južni Sudan)
– Univerzitet Mauricijusa (Mauricijus)

Povodom Međunarodnog dana migranata, objavljujemo tekst o strateškom pozicioniranju Srbije u 2024. godini Radoša Đurovića, Nemanje Purića i Natalije Perišić. Tekst je nastao u okviru radionice Konrad Adenauer Stiftunga u Srbiji.

 

Strateško pozicioniranje Srbije u kontekstu potencijalnih novih talasa migracija iz Azije i Afrike

 

Zaključci V radionice

Učesnici:

Radoš Đurović, Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila, Beograd

Nemanja Purić, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka

Natalija Perišić, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka

 

Strateško pozicioniranje Srbije u kontekstu migracija iz država regiona Bliskog istoka i Severne Afrike u narednoj godini biće determinisano sa tri faktora:

1. Obavezama koje se nalaze pred Srbijom u procesu pregovaranja o ispunjavanju uslova za članstvo u Evropskoj uniji i naročito zahtevima koji proističu iz usklađivanja sa pravnim i političkim instrumentima EU i pojedinih država članicama EU, a u vezi sa migracijama i azilom.
2. Perspektivama postizanja eventualnog sporazuma između Evropske unije i Turske u pogledu prihvata migranata i izbeglica, borbe protiv iregularne migracije, zaustavljanja ili usporavanja iregularne migracije ka Evropi.
3. Politikama ograda i zidova država sa kojima se Srbija graniči u zaustavljanju interkontinentalnih migracija (physical migration containment).

Perspektiva članstva Srbije u EU i proces usaglašavanja srpskih politika i propisa sa EU acqui-jem i politikama u okviru poglavlja 24 u pregovorima o pristupanju (sloboda, bezbednost i pravda) predstavlja glavni motiv Srbije ali i mehanizam EU u procesu formiranja srpskih politika kada je reč o upravljanju migracijama, azilu, borbi protiv iregularnih migracija i zaštiti granica. Na formiranje srpskih politika značajno utiču i politike pojedinih susednih zemalja članica EU, koje u odsustvu jedinstvene politike EU u ovoj oblasti, formiraju sopstvene politike i prakse sa namerom da preduprede za njih nepovoljne scenarije kada je reč o iregularnoj imigraciji na svojim i spoljnim granicama EU sa Srbijom.

Kroz EU finansijske instrumente (IPA) namenjene procesu pristupanja, EU direktno omogućava funkcionisanje sistema prihvata izbeglih lica i migranata u Srbiji, upravljanja migracijama, kontroli granica, prekograničnoj saradnji Srbije sa pojedinim državama članicama EU, ali i doprinosi izgradnji kapaciteta Srbije u tom smislu. Sa druge strane, benefiti koje Srbija može da ostvari u saradnji sa EU na ovu temu, ali i sa pojedinim susednim državama članicama EU (najkonkretnije Mađarska i Austrija, u okviru nove Trilateralne saradnje) u borbi protiv iregularne migracije, a koji povlače finansijske, političke, geopolitičke, ekonomske i druge koristi za zemlju u zamenu za aktivno preuzimanje borbe protiv iregularne migracije na srpskim južnim granicama, dodatno motiviše Srbiju da pitanje azila i migracije posmatra isključivo kao problem oko kojeg je  moguće pregovarati ili koji je moguće rešavati zavisno od konkretne koristi koja može direktno ili indirektno da se ostvari.

U faktičkim EU politikama usmerenim na upravljanje migracijama, saradnja sa državama tranzita apostrofirana je kao preduslov za funkcionalan sistem upravljanja migracijama prema EU ali i za borbu protiv iregularne migracije. Akcionim planom EU za Zapadni Balkan iz decembra 2022. godine, ukazano je na potrebu za jačanjem saradnje EU u oblasti migracija i upravljanja granicama sa regionom Zapadnog Balkana, između ostalog kroz jačanje upravljanja granicama duž migracionih ruta, efektivnije azilne procedure i unapređenje kapaciteta za prihvat migranata, te borbu protiv krijumčarenja migrantima.

Stoga će u narednoj godini, u skladu sa navedenim, Srbija nastaviti da jača pre svega svoje kapacitete u zaštiti granica, u pogledu prihvata ali i povratka izbeglih lica u sigurne susedne treće zemlje ili zemlje porekla, i u prekograničnoj saradnji na borbi protiv krijumčarenja i iregularne migracije.

Svrha potpisivanja Sporazuma između Evropske unije i Turske u martu 2016. godine – efektivno sprečavanje ulazaka iregularnih migranata u EU, pre svega Grčku, inicijalno je imala efekat usporavanja iregularne migracije iz pravca Turske u Evropu, ali ne i njenog zaustavljanja u potpunosti. Uprkos smanjenju broja iregularnih migranata u tranzitu kroz Srbiju i zemlje Balkanske migrantske rute u 2016, 2017. i 2018. godini, iregularna migracija nije okončana, već se pokazalo da je direktno uslovljena političkom voljom Turske da po ovom pitanju sarađuje sa EU ali i da je uslovljena paketima EU finansijske pomoći Turskoj koji su  milionima izbeglica iz Sirije ali i iz drugih zemalja omogućili minimalne uslove za život i boravak u Turskoj (smeštaj u kampovima, osnovne životne potrebe, obrazovanje za decu, zadovoljenje osnovnih humanitarnih potreba, itd). Sa trošenjem EU finansijske podrške, unutrašnjim političkim tenzijama, rastom anti-migrantske retorike, nasilnim akcijama vraćanja izbeglih u Siriju, inflacijom i razornim zemljotresom u Turskoj, iregularna migracija je intenzivirana posebno posle perioda COVID-19 pandemije. Štaviše, od kraja 2022. godine, prema evidenciji Fronteksa, tranzit se ponovo uvećava i dostiže cifre slične onima iz 2016. godine, pre potpisivanja Sporazuma između Evropske unije i Turske.

Sa druge strane, stalna praksa nezakonitog proterivanja i guranja izbeglih lica sa teritorije EU (Mađarska, Hrvatska i Rumunija), ali i iz BiH, na teritoriju Srbije (pushbacks) ne prestaje. Hiljade ljudi se fizički zaustavljaju, često izlažu fizičkom i psihičkom nasilju i guraju nazad u Srbiju mimo postojećih pravnih procedura po Ugovoru o readmisiji Srbije i EU i pojedinačnih sporazuma o readmisiji koje Srbija ima sa konkretnim susednim državama članicama EU. Sa druge strane, Srbija ne uspeva da ostvari funkcionalnu readmisiju sa svojim južnim susedima, pre svega sa Severnom Makedonijom i Bugarskom, iz kog pravca i dolazi najveći deo iregularne migracije. Posebno je upitna administrativna granica Srbije i Kosova*[1], te iregularna migracija koja prolazi tom rutom ka Sandžaku, Zapadnoj Srbiji i BiH. U kontekstu navedenog, Srbija je u stalnom riziku da postane hot-spot ili tampon zona iregularne migracije na spoljnim granicama EU na Zapadnom Balkanu, a u srcu Evrope, što bi je dovelo u ozbiljne i dalekosežne probleme sa finansijskim, socijalnim, humanitarnim, političkim i drugim implikacijama.

Smeštajni kapaciteti Srbije su ostali na istom nivou na kom su bili i 2015. godine, a na osnovu dogovora EU i lidera zemalja na Zapadno-balkanskoj ruti (u formi plana od 17 tačaka) ograničeni na do 6000 mesta za migrante, uključujući tražioce azila, izbeglice i iregularne migrante. Sistemsko pružanje zdravstvenih, socijalnih, obrazovnih i drugih usluga izbeglim licima (iregularnim migrantima i licima koja žele da traže ili su dobila azil) kao i jačanje kapaciteta zaštite granica, borbe protiv krijumčarenja, kapaciteta realizovanja readmisije i povratka i dr. je ostalo isključivo zavisna od predominantne finansijske podrške EU i to bilo kroz konkretne IPA projekte podrške državnim institucijama, bilo kroz direktnu budžetsku podršku sistemu. Usluge pravne, prevodilačke i kulturno-medijatorske, psiho-socijalne i integracijske podrške i pomoći izbeglim licima se i dalje u najvećoj meri obezbeđuju od strane organizacija civilnog društva i finansiraju projektno. Potencijalno uvećanje broja iregularnih migranata u Srbiji, čak i u tranzitu, zahteva dodatne finansijske i druge resurse, koje Srbija sama već sada nije u stanju da obezbedi.

Stoga bi eventualno inoviranje Sporazuma EU i Turske imalo potencijalno pozitivne efekte na smanjenje priliva izbeglih lica iz pravca Turske u Grčku i Bugarsku, a samim tim dovelo i do smanjenja pritisaka iregularne migracije na srpske južne granice.

U kontekstu politika koje iregularnim migrantima ograničavaju mogućnosti ulaska na teritorije okolnih država (pre svega Mađarske, ali i Hrvatske), bojazni Srbije u vezi sa upravljanjem migracijama na njenoj teritoriji se uvećavaju. One se odnose na uvećanje broja migranata u tranzitu, kao i na duže perioda njihovog boravka u Srbiji, s obzirom na to da ovakve okolnosti zahtevaju dodatne usluge za veći broj migranata za koje nedostaju sredstva.

Sudeći po postojećim trendovima, Srbija će nastaviti da ohrabruje tranzit iregularnih migranata kroz Srbiju, u najvećoj meri kroz negativne podsticaje. Oni se sastoje u sledećem:

• Zadržavanju niskog nivoa efikasnosti postojećeg azilnog sistema koji ne nudi efektivnu azilnu zaštitu, uključujući probleme u pristupu azilnom postupku, pristupu relevantnim pravnim informacijama i pravnoj pomoći, probleme u ostvarivanju fer, brzog i efikasnog azilnog postupka, odsustvo kapaciteta institucija u azilnom postupku da azilne zahteve prime, obrade i reše, odsustvo kapaciteta drugostepenog organa i sudske upravne instance da rešavaju u meritumu zahteve za azil po žalbi i tužbi, odsustvo kapaciteta u pružanju održive podrške u integraciji lica koja su azil dobila, kao što je to dokumentovano u izveštajima nezavisnih domaćih organizacija civilnog društva,
• Odsustvu mera integracije migranata u društvo, i to naročito podrške u integraciji na tržište rada. Nacionalna politika ne prepoznaje jasno koristi od korišćenja potencijala iregulanih migracija kao izvora za unapređenje situacije na tržištu rada. Implementacija mera iz obrazovnog sistema i sistema socijalne zaštite je upitna, između ostalog kada su u pitanju prava nepraćene i razdvojene dece, kao i rodno zasnovano nasilje,
• Negovanju javnog diskursa i medijskog izveštavanja u kom prednjače briga za bezbednost (države) i potenciranje na opravdanosti strahova od migranata kod lokalnog stanovništva, te narativa koji kriminalizuju solidarnost građana i organizacija civilnog društva sa migrantima. Sve ovo praćeno je uključivanjem iregularne migracije i pitanja izbeglica u dnevno-politički diskurs i narativ pojedinih političkih stranaka sa mahom desnog političkog spektra.

Borba protiv krijumčarenja migrantima predstavljaće veliki izazov u narednoj godini, ali i duže. U tom smislu, borba protiv krijumčarenja migrantima suočena je sa preprekama povezanim sa politkom pushback-ova, ograda i zidova koje primenjuju susedne EU članice na granicama sa Srbijom, gurajući migrante faktički preko granice sa namerom da ih zaustave u Srbiji. Isto direktno doprinosi snažnom jačanju krijumčarskih mreža i finansijske koristi koje krijumčarenje donosi onima koji su u krijumčarske strukture uključeni, bilo da su lokalni građani ili kriminalni pojedinci iz migrantske populacije. Činjenica da pushback-ovani migranti nisu istom praksom faktičkog i nezakonitog guranja preko granice vraćeni u zemlje porekla ili na neko sigurno mesto, već da su od granice EU udaljeni svega nekoliko metara  u Srbiji, ne rešava njihov krajnje ranjiv položaj već ih direktno gura u ruke onih koji će im “pomoći” u ponovom pokušaju da poslednju granicu do njihovog cilja, ulaska i ostanka u EU, pređu napokon uspešno i uprkos povećanim rizicima po život, bezbednost i zdravlje. Problematika borbe protiv krijumčarenja ljudima i inače je izuzetno senzitivna, ali u slučaju izbeglih lica i drugih iregularnih migranata postoje neke dodatne okolnosti koje tu borbu čine dodatno teškom. Stoga je glavni izazov kako odgovoriti na pokušajekrijumčarenja preko granica i dobro organizovane krijumčarske mreže različitih aktera iz nacionalne i migrantske populacije. Neophodno je adresirati politiku ograda i faktičkog guranja ljudi na teritoriju susedne države koja migrante čini izuzetno vulnerabilnim – s obzirom na njihove namere da tranzitiraju kroz Srbiju, a u situaciji faktičke nemogućnosti da legalno izađu iz nje, oni kao rešenje pronalaze krijumčare i trgovce ljudima.

Poželjno je da Srbija kroz diplomatske, pravne, monitoring i druge mehanizme adresira politike ograda, nasilja i pushback-ova migranata koje sprovode susedne EU zemlje na njenim granicama, te insistira na poštovanju postojećih međunarodnih i bilateralnih sporazuma readmisije koje ona ima zaključene sa susedima i EU. Potencijalni problem za proces pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji mogu biti kritike na račun tretmana migranata u kontekstu poštovanja ljudskih prava. Republika Srbija do sada nije dobijala kritike u ovom smeru, ali je u kontekstu zamora od proširenja potrebno razmisliti o potencijalnom problemu tretmana migranata. Poželjno je da Srbija zauzme aktivan, a ne reaktivan, stav u adresiranju pitanja iregularne interkontinentalne migracije, te da insistira u pozivanju na solidarnost i pravičnu raspodelu tereta migracije među zemljama Evrope (EU i ne-EU države), sve uz isticanje odgovornosti EU za rešavanje pitanja iregularne migracije, koja preko EU južnih zemalja članica, Bugarske i Grčke, ulazi u Srbiju i druge zemlje Zapadnog Balkana, da bi nastavila ka zemljama centralne EU, poput Mađarske, Hrvatske, Rumunije i Austrije. Imajući u vidu prethodno iskustvo rešavanja bilateralnih problema sa državama članicama u procesu pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, potencijalni migratorni pritisci mogu imati posledice po bilateralne odnose Republike Srbije sa susedima-državama članicama Unije ili drugim državama članicama koje se nalaze na ruti migranata. To pitanje potencijalno može biti tema sa trenutnim posledicama na dinamiku pristupanja Uniji, pre svega u kontekstu blokade otvaranja novih klastera ili zatvaranja već otvorenih.

Strateško pozicioniranje Srbije u kontekstu migracija iz Ukrajine i Ruske Federacije neće pretrpeti značajnije promene u odnosu na period od početka rata između Ruske Federacije na Ukrajinu. Poželjno je korigovanje dva mehanizma u trenutnoj situaciji, u skladu sa zahtevima EU, ali i nacionalnog pravnog poretka:

1. Produženje mehanizma privremene zaštite za migrante iz Ukrajine koji su ugroženi ratom, kako ne bi došli u situaciju da im ona istekne, nakon čega bi imali (odgovarajuće) pravne probleme da regulišu svoj boravak i ostvare zaštitu u Srbiji.
2. Održivo regulisanje položaja i boravka izbeglih lica iz Ruske Federacije u Srbiji koji masovnije dolaze u Srbiju sa namerom da u Srbiji zasnuju stalan život.

[1] Ova oznaka je u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 1244/1999 i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova.